[...] Translators just didn't get recognition, they didn't expect to make much of a living, just get by. Very few people were actually trained as translators, but most had a solid college education and a solid knowledge of languages, at least their own language. I had a friend who fell exactly into that category and my circle of friends expanded to include other translators. I found them to be much more interesting as people, and discovered that we often had similar life experiences. I never had trouble making friends, but I always felt "different" and I'm sure they felt it too. When my friend retired, she recommended me as her replacement. I now entered the realm of Reinsurance, of which I knew nothing. I was also the only translator there, and didn't have much to fall back on. However, it was another notch up....
On my new job, I started looking through the files, asking questions and got the company to enroll me in Insurance courses. The College of Insurance was across the street, and I consulted fire codes, insurance policies and fire extinguisher catalogs in their library. I was learning what I had never had the luxury of being able to do before: research. The first time I had to translate a proposal for purposes of insurance of a nuclear plant, I got a call from the head man in that department, congratulating me on the job I had done. "Compares favorably with what we are used to," he said. What an upper! What happened was that I consulted a document in the files similar to the one I was tackling for guidance, but when I saw that my predecessor had used the word "nucleus" instead of "core", I realized that the files were useless to me. I went across the street to the library and looked up "nuclear plants." I immediately found all the terminology I needed.
It takes a great deal more than that to be a good translator these days, of course. [...] | [...] Преводиоци једноставно нису добијали признање за свој рад, нису они очекивали да ће се обогатити, већ само да прегурају. Заправо, само је мали број био школован за преводиоца, али је већина имала пристојно факултетско образовање и добро познавање језика, барем сопственог. Имао сам пријатеља који се савршено уклапао у такав профил и мој се круг пријатеља почео ширити и на друге преводиоце. Налазио сам да су као људи много занимљивији, и открио да смо често имали слична животна искуства. Никада нисам имао потешкоћа са склапањем пријатељства, али сам се увек осећао „другачијим” и сигуран сам да су се и они исто осећали. Када ми је пријатељица отишла у пензију, препоручила ме је као своју замену. Тако сам зашао у област реосигурања, о којој ништа нисам знао. Такође, био сам једини преводилац, и нисам имао богзна какву подршку. Какогод, то је био још један корак напред… У оквиру свог новог посла, почео сам да истражујем досијее, тражио одговоре на нека питања и некако дочекао да ме компанија упише на курс из осигурања. Виша школа осигурања се налазила прекопута, и у њиховој сам библиотеци проучавао прописе о заштити од пожара, полисе осигурања и каталоге с противпожарним апаратима. Учио сам оно што никада раније нисам имао привилегију да радим: истраживање. Први пут када је требало да преведем предлог за осигурање нуклеарне електране, позвао ме је управник тог одељења и похвалио за обављени посао. „Много боље него на шта смо навикли”, казао је он. Какав подстрек! Десило се то да сам погледао документ из неког досијеа, сличан оном који сам користио као смерницу, али када сам увидео да је моја претходница уместо речи „језгро” користила „нуклеус”, схватио сам да ми ти досијеи неће бити од користи. Отишао сам до библиотеке прекопута и потражио „нуклеарне електране”. Одмах сам пронашао сву потребну терминологију. Данас је, наравно, потребно много више од тога да бисте били добар преводилац. [...] |