[...] Translators just didn't get recognition, they didn't expect to make much of a living, just get by. Very few people were actually trained as translators, but most had a solid college education and a solid knowledge of languages, at least their own language. I had a friend who fell exactly into that category and my circle of friends expanded to include other translators. I found them to be much more interesting as people, and discovered that we often had similar life experiences. I never had trouble making friends, but I always felt "different" and I'm sure they felt it too. When my friend retired, she recommended me as her replacement. I now entered the realm of Reinsurance, of which I knew nothing. I was also the only translator there, and didn't have much to fall back on. However, it was another notch up....
On my new job, I started looking through the files, asking questions and got the company to enroll me in Insurance courses. The College of Insurance was across the street, and I consulted fire codes, insurance policies and fire extinguisher catalogs in their library. I was learning what I had never had the luxury of being able to do before: research. The first time I had to translate a proposal for purposes of insurance of a nuclear plant, I got a call from the head man in that department, congratulating me on the job I had done. "Compares favorably with what we are used to," he said. What an upper! What happened was that I consulted a document in the files similar to the one I was tackling for guidance, but when I saw that my predecessor had used the word "nucleus" instead of "core", I realized that the files were useless to me. I went across the street to the library and looked up "nuclear plants." I immediately found all the terminology I needed.
It takes a great deal more than that to be a good translator these days, of course. [...] | Преводиоци једноставно нису добијали признање, нису очекивали да ће зарађивати пуно, само су се некако снашли. Врло мало људи је заправо било обучено као преводиоци, али већина је имала солидно високо образовање и чврсто познавање језика, барем свог матерњег језика. Имам пријатељицу која је управо спадала у ту категорију, и мој круг пријатеља се проширио да укључи и друге преводиоце. Шваљав сам их интересантнијима као особама и открио сам да често имамо слична животна искуства. Никад нисам имао проблема са налажењем пријатеља, али увек сам се осећао "другачије", и сигуран сам да су и они тако осећали. Кад је моја пријатељица отишла у пензију, препоручила ме као своју замену. Тако сам ушао у свет реосигурања, о коме нисам ништа знао. Такође, био сам једини преводилац тамо, и нисам имао пуно чему да се ослоним. Ипак, било је то још једна степеница према горе... На новом послу, прегледавао сам досијее, постављао питања и успео сам да компанија упише на курсеве осигурања. Колеџ за осигурање био је преко пута улице, и консултовао сам ватросигурносне прописе, полице осигурања и каталоге ватрогасних апарата у њиховој библиотеци. Учио сам оно што никад раније нисам имао луксуз да могу радити: истраживање. Први пут кад сам морао превести предлог у сврху осигурања нуклеарне електране, добио сам позив од шефа тог одељења, честитајући ми на обављеном послу. "Све је успоредиво са оним на шта смо навикли", рекао је. Каква похвала! Догодило се да сам консултовао документ у досију сличан оном којим сам се бавио, али кад сам видео да је моја претходница користила реч "језгро" уместо "нуклеус", схватио сам да ми досијеи нису од користи. Отишао сам преко пута до библиотеке и потражио "нуклеарне електране". Одмах сам пронашао све терминологије које су ми биле потребне. Данас је потребно пуно више од тога да бисте били добар преводилац, наравно. [...] |